O hrabrosti se priča kad bitka prodje. Malo ju ko prepoznaje dok traje. A možda su baš ovo neki hrabri dani.
Dan po dan, korak po korak.
Sačuvala sam svoj mir, zadržala osmijeh na licu i spremnost na šalu. Sve što me nasmije, dodatno osnazi.
Susrela sam neka teška ljudska stanja i mračna lica koja ih prate. Možda drukčije ne mogu i ako se trude. Možda se i ne trude. Mislim da tako sve polako krene nizbrdo.
Danas, sasvim slučajno, na istom mjestu i poznanica iz Zagreba, s progresivnom bolešću. Koliko god me sve što o tome znam uozbilji, toliko me ozari pogled na nju i njene priče.
Prsti energija baš kao po preporuci ,, živi ovdje i danas,,.
Bolest niko ne spominje. Priče se nadovezuju i prepliću, pa terapija opuštanja kao da se preselila na osunčanu terasu kafića.
Poziva me na ponovno druženje.
Očito joj prija i moja vibra.
O hrabrosti se priča kad bitka prodje, a meni žao!
Valjalo bi malo bolje pogledati oko sebe i prepoznati vedrinu i kad boli.
Lijepo počešljana kosa, ruž na usnama, osmijeh na lice, i šetnja u parku.
Još samo malo sa dvije štake. Uskoro jedna ide u ormar.
Hrabra, nego šta!
Nema komentara:
Objavi komentar