KROMPIRUŠA

Neka su jela na travi, na izletu! Neka su iz ruke, u hodu! Neka za posebno aranžiranim stolovima. Neka su fina, od puno slijedova, neka iz jednog lonca iz kojeg svi pune svoje tanjure.
Samo je jedno važno! Je li obrok s ljubavlju napravljen? Je li obrok od srca ponudjen, kao ovaj danas? Pa, dok se tanjuri slažu na stol, pogleda li se na sat...dolaze li uskoro..?.Pogleda li se kroz prozor..??? Dočekuje li se s osmijehom i zagrljajima? Toplim riječima???  Nudi li se? Primiče li se, da je sve pri ruci...Pohvaljuje li se..? Smije li se, za stolom???
Ako je tako, može biti i na travi i iz tepsije, kao što je kod mene danas.
 Iz rerne, drvene daščice na stol, pa na njih vrela krompiruša..onako u tepsijama....
Krompir dugo, sitno sjeckan, strpljivo...da  pite bude puno ...ocijedjen, začinjen solju, biberom i s malo ulja..Tanka jufka na cijelom stolu. Red po red, jedan uz drugi..Pečena pola sata, pa tek malo polivena zaljevom od vode i maslaca. Još minut u rernu i...gotovo..
Jedno obično jelo, u dobrom društvu, kao kraljevsko.
Pune kutijice, da si ponesu što je ostalo...mada nije ostalo, što je ostalo, već je ostalo, jer je planirano da ostane.....Ah, te matere!
U slast vam bilo!