Bilo je to naše zadnje drveno bure za kupus. Nikad više ne vidjeh, ni kod koga, toliki spremnik za ovo zimsko zlato.
Djeca im se poudala i poženila, stvorila svoje domove. Kome treba bure od 200 litara, puno kupusa? Dosta će biti i malo, plastično.
Zna on da nema više, ko dukat žutih glavica. Nikad im ništa osim soli nije dodavao. Pretakao rasol na pipu i ponovo ga natakao. Treba cirkulirati!
Bijelu gazu na vrhu, s vremena na vrijeme mijenjao za čistu, popeglanu. Ona je kupila pjenu. Na spomen da se u kupus dodaje zrno kukuruza za boju, samo je odmahivao rukom i smijao se.
,,Dodji zimus po jednu glavicu, da vidiš šta je kupus!,,
A ledio se i taj slani rasol povrh glavica. Ledena šupa u dvorištu. Nikad ga nije snosio u podrum.
I sad ga vidim kako putićem, kroz snijeg do koljena, brzo korača prema kući. U jednoj ruci stara šerpa sa glavicama, a u drugoj bokal s rasolom...E, da...
....ali, vratimo se kuhanju..
Prva sarma ove godine. I ja kupus kiselim samo sa solju, ali nikad nije niti približno tako žut. Neće niti biti!
Istanjila sam listove uz rebra, malo ih isprala i motala sarme. Kompromis izmedju naših bosanskih - malih, i ovdašnjih - velikih.
Nadjev je od junetina, riže, luka, jednog jajeta, bibera, crvene paprike i malo vode. Po vrhu šerpe složim poklopac od velikih listova. Dobro sarmu ušuškam. Opet po svemu spustim jedan plitki tanjur. Krčka polako. Skuhana, neprekuhana. U saft, tanak pričin sa malo brašna, crvene paprike i par kašika paradajza.
Dok ih pravim, ovako jednake...mislim nešto na one naše dobojske..
Ponedjeljak je...imamo ručak za par dana...i mi i djeca..
Ako se odlučite za pripremu, u slast Vam bilo!
Nema komentara:
Objavi komentar