Kad imaš ljubav, je li to privilegija?
Tu je, zove, brine, pita za mišljenje, šuti kad šutim, priča kad pričam....
Ima li veze ono što ja dajem, pa mi vraća, ili je ljubav jednostavno tu ...i gotovo.
Možda nešto između.
Ljubav je jedini osjećaj koji se ne može ciljano izazvati.
Ja te volim, volim volim...toliko dugo dok ti ne zavoliš mene!
Šipak!
Nema ništa od toga!
Sljube se pogledi i misli, privuku tijela, pokrenu osjećaji, zavrti i postane nevažan čitav kosmos.
Onda se to zavoljeno i prigrljeno, teše i dorađuje.
Ugađa se i podilazi, prkosi i inati, ljuti i ljubi. Razotkriju se sve moguće ljudske dobrote i zloće i polako stvaraju jedan kvalitetan odnos. Korigiraju i oblikuju osobnosti,prilagođavaju jedna drugoj.
Kad ono u centru, onaj poseban spoj duša, preživi svu golgotu, ospe se sve ono što je bubnjalo i otežavalo, zagorčavalo i oduzimalo energiju. Stvori se dom i potomak. Isprepletu se ruke da štite i čuvaju.
A godine prolaze!
I opet dodje dan..., jedan na jedan, ko jedno. S puno manje riječi, razumijevajući svaku misao, imuni i jaki, lakše polako odmičemo novim životom.
I zaista, dobro je ljubav posložio tamo neko. Nema privilegija. Čaroliju nađeš ili ne nađeš!
Možda ju doživiš u mladosti, pa traje koliko traje, možda u starosti.
Bez cijene koštanja, bez mogućnosti poticanja. Srce samo odradi sav posao.
Nema u ljubavi, ja te volim, volim, volim, dok ti ne zavoliš mene.
Selma Pavičić
Nema komentara:
Objavi komentar